NAŠA BUDUĆNOST POSLE FOSILNIH GORIVA:
 

Obnovljivi izvori energije ili nuklearna energija?

Maja Turković

 

Današnji energetski resursi ne mogu da odgovore zahtevima budućnosti koja je pred nama. Najjednostavniji i najjeftiniji način da se zadovolje potrebe rastuće potražnje za energijom bio bi sagorevanjem fosilnih goriva, da nije došlo do fundamentalne promene u načinu na koji svet shvata klimatske promene. One danas predstavljaju daleko ozbiljniju pretnju od pukog zagađivanja planete. Istovremeno, tehnološke inovacije su doprinele da alternativne tehnologije postanu dostupne i pristupačne u većem obimu. Kao rezultat ovih dešavanja, svet ulazi u eru u kojoj napušta tehnologije zasnovane na fosilnim gorivima – želeli mi to ili ne. Svake godine se zatvori više proizvodnih kapaciteta na ugalj i naftu nego što se izgradi novih. Nemačka planira da zatvori preostalih osam kopova uglja do 2018. godine i u potpunosti zameni kapacitete na nuklearnu energiju obnovljivim izvorima energije do 2022. godine. Velika Britanija zatvara sve termoenergetske proizvodne kapacitete do 2023. godine i prelazi na gasne i nuklearne elektrane do 2025. Jedan od poslednjih rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja u Velikoj Britaniji – tzv. “poslednji dinosaurus” - se upravo zatvara, označavajući simbolično kraj industrije stare 300 godina koja je nekad zapošljavala više od milion radnika.

Dakle, koje alternative fosilnim gorivima postoje? Obnovljivi izvori energije i nuklerna energija.

Od prvih investicija u obnovljive izvore energije, početkom 2000-ih, vodi se diskusija o ceni koštanja ovih tehnologija u poređenju sa konvencionalnim tehnologijama zasnovanim na fosilnim gorivima, uz poređenje njihovih karbonskih otisaka. Danas više nije ključno pitanje cene obnovljivih izvora, već da li oni mogu da se primene u velikom obimu i dovoljno brzo, da bi bile alternativa uglju. Energija vetra i sunca su već cenovno konkurentne električnoj energiji na mreži u pojedinim zemljama (Nemačka, Velika Britanija); a naročito je po tom pitanju vidljiv pomak kod solarnih fotonaponskih tehnologija čija je cena pala 95% od 2008. godine. Takodje, cene baterija većih kapaciteta za skladištenje energije nastavljaju da padaju, što omogućava dalju integraciju intermitentnih obnovljivih izvora, koji su inače zahtevali podršku pouzdane i upravljive proizvodnje, primera radi elektrana na prirodni gas.

Najveći rast od 2000. godine na ovamo je zabeležila energija vetra, zatim gas i solarna fotonaponska tehnologija – na uštrb mazuta, uglja i nuklearne energije. Iako je bilo očekivano da će obnovljivi izvori energije, usled niskih cena nafte i gasa koje tipično obaraju podsticaje za tražnjom alternative, imati lošu godinu, 2015. je bila rekordna godina u kojoj je 329 milijardi dolara investirano u izgradnju 121 GW novih kapaciteta iz obnovljivih izvora energije. Prvi put se desilo da je skoro 40% ukupnih investicija u obnovljive izvore (125 milijardi dolara) stiglo iz zemalja u razvoju (OECD). Povrh toga, došlo je do prekretnice jer je prvi put više kapaciteta iz obnovljivih izvora energije izgrađeno nego iz uglja, gasa i nafte zajedno.

Pa ipak, postoji zabrinutost da u nekim zemljama, zbog lokalnog karaktera obnovljivih izvora energije u smislu njihove dostupnosti, kao i kašnjenja u sprovođenju odgovarajuće politike i regulative, udeo obnovljivih izvora energije neće moći da bude povećan u odgovarajućoj meri i u vremenskom roku da bi oni predstavljali alternativu fosilnim gorivima.
To nas dovodi do nuklearne energije – alternativne održive opcije koja ne uzrokuje globalno zagrevanje i omogućava proizvodnju električne energije po najnižoj ceni. Danas je učešće nuklearne energije u Evropskoj Uniji na nivou 53% od ukupno proizvedene električne energije bez emisija CO2; odnosno 27% od ukupno proizvedene električne energije, a lideri su Francuska i Velika Britanija.

Međutim, za mnoge ljude budućnost nuklearne energije još uvek nije prevazišla svoju zastrašujuću prošlost. I dalje postoji velika zabrinutost u vezi odlaganja nuklearnog otpada i pitanja bezbednosti ove tehnologije, kao i po pitanju ranjivosti nuklearnih elektrana na terorizam i sabotaže. Tek nedavno su strepnja od klimatskih promena i tehnološka poboljšanja u dizajnu nuklearnih reaktora doveli do preispitivanja straha od nuklearne energije. Pojedini vodeći svetski stručnjaci za klimatske promene, kao i Međunarodna Agencija za Energetiku, prepoznali su nuklearnu energiju kao jedan od ključnih činioca u naporima da se stabilizuju nivoi emisija ugljen-dioksida.

Pa ipak, zemlje jugoistočne Evrope još uvek odbijaju da razmotre (zajedničku) nuklearnu budućnost, iako su u njihovom neposrednom okruženju brojne nuklearne elektrane (u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj i Sloveniji). Većina zemalja u regionu je dominantno zavisna od uglja (sa izuzetkom Albanije) i pri tom su neto uvoznici električne energije, te se u regionu može očekivati nedostatak električne energije u bliskoj budućnosti. Ukupni kapacitet od 26 GW u regionu podleže Uredbi o velikim ložištima Evropske Unije, što znači da će morati da budu predmet bilo modernizacije bilo zamene novim kapacitetima. Samo Srbija će morati da investira u modernizaciju ili da zameni novim, čistim tehnologijama oko 4000 MW trenutno instalisanog kapaciteta u termoelektranama.

Regionu je potrebna integrisana energetska politika za period do 2030. godine i dalje, koja bi obezbedila pravnu sigurnost investitorima i koordinisan regionalni pristup. Važeće energetske strategije predviđaju buduće energetske potrebe tako što samo ekstrapoliraju trendove potrošnje iz prošlosti, uz pretpostavku da će se potrebni proizvodni resursi nekim čudom stvoriti.

*Tekst je objavljen na VIP blogu Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj.