Integrisana dozvola: zašto ih zagađivači ne dobijaju u Srbiji?

Jovan Rajić, advokat

 

Priča počinje 2004. godine, kada je Narodna skupština Srbije usvojila niz zakona o životnoj sredini, između ostalog - Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja. Ovi zakoni su usvojeni u okviru usklađivanja pravnog sistema Srbije sa zakonodavstvom EU. Međutim, zakoni nisu u dovoljnoj meri provedeni u praksi.

Zakon o IPPC-u je uveo potpuno novu vrstu upotrebne dozvole za zgrade i aktivnosti koje mogu uticati na zdravlje ljudi i / ili životnu sredinu, kao što su: prostorije za proizvodnju energije, prostorije koje rade u mineralnoj i hemijskoj industriji, upravljanje otpadom itd. Integrisana dozvola je konačna dozvola koja se dobija pre puštanja u rad objekata.

Iako je pravno obavezujuće, samo 18 od 227 objekata (do sada registrovanih kao onima kojima je potrebna integrisana dozvola) rade sa ovom dozvolom. Postoji nekoliko razloga za ove loše statističke podatke, neki od njih su objektivne prirode.

Izdavanje dozvole prati izuzetno složen postupak, pri čemu operateri moraju da pruže obimnu dokumentaciju. Sa druge strane, administrativni kapaciteti nadležnog ministarstva, autonomne pokrajine i, pre svega, lokalnih vlasti su skromni, sa nedovoljno obučenim osobljem. Dalje, velika većina objekata nema dozvolu za gradnju i/ili upotrebnu, vodnu i/ili druge dozvole  ili licence potrebne kao preduslov za njeno izdavanje.

Izdavanje dozvole podrazumeva pripremu različitih tehničkih izvještaja i analiza koje su vrlo složene i skupe. S obzirom na to da su mnogi objekti stari nekoliko decenija i da su mnogi njihovi korisnici preduzeća u lošoj finansijskoj situaciji (ili čak u stečaju), nije realno očekivati da će u ovaj proces uložiti svoja sredstva - posebno pošto je praksa pokazala nedostatak sankcija za one koji ne poštuju pravno obavezujuću proceduru a dobiju dozvolu.

U međuvremenu, Zakon je jednom izmenjen, ali amandmani nisu bili fundamentalni i nisu ubrzali proceduru. Rok za dobijanje integrisanih dozvola za sve objekte već je produžen i postavljen je za kraj 2020. godine. Međutim, skoro je sigurno da ovaj rok neće biti poštovan, jer je malo verovatno da će svi koji zahtevaju dozvole za njihove objekte ih zaista i dobiti.

Pored toga, zakonodavstvo EU je dodatno poboljšano usvajanjem nove Direktive EU o industrijskim emisijama (2010/75 / EU), koja je složenija od prethodne i koja uvodi dodatne novosti koje bi trebalo tek sprovesti u domaće zakonodavstvo.

Zbog navedenog, ne iznenađuju najave o tome da će Zakon biti izmenjen u bliskoj budućnosti. Ovo je pre svega iz razloga da se domaće zakonodavstvo uskladi sa važećim propisima EU. Međutim, praktični aspekt ne treba zanemariti, a uspjeh predvidjenih prilagođavanja zakona će se, između ostalog, izmeriti i brojem izdatih dozvola u narednom periodu. Na kraju krajeva, 18 dozvola za prvih 13 godina ne može se oceniti kao dobar rezultat.